Proizvodnja Piva

Proizvodnja Piva

Pivo sa svojom kristalnom bistrinom, iskričavošću, toplom ćilibarnom bojom i gustom penom bilo je i ostalo piće koje se pije na svim meridijanima. Smatrano je i hranom i nazivano tečnim hlebom. Od davnina se koristi kao piće koje gasi žeđ, ali ne treba zanemariti ni delotvorna svojstva na organizam koja poseduje zbog činjenice da se proizvodi od prirodnih sastojaka. Medicinski je dokazano da njegovo umereno konzumiranje ima višestruke zdravstvene efekte na organizam.
Za proizvodnju BIP-ovih svetlih piva koriste se kvalitetne sirovine: voda, ječmeni slad, hmelj i kvasac. Od posebnog značaja je izbor hmelja koji daje upečatljivu i harmoničnu gorčinu, iz tog razloga se u proizvodnji upotrebljavaju samo sorte visoko kvalitetnog nemačkog hmelja. Specifičan, dopadljiv i prepoznatljiv ukus BIP-ovog piva potiče i od češke kulture kvasca koja se tradicionalno upotrebljava, a brižljivo neguje u proizvodnom procesu i laboratorijima BIP-a.
Kvalitet BIP-ovih piva je ujednačen, a to je svakako rezultat velikog iskustva dugog više od 170 godina, dobrog poznavanja i primene, može se reći, tradicionalnog načina proizvodnje piva, koji podrazumeva poštovanje svih proizvodnoh faza: pripremu sladovine, hladno glavno vrenje, propisani  period sazrevanja piva, filtraciju, pasterizaciju i punjenje piva u ambalažu.
Pivo je piće u kome se uživa svim čulima zbog njegovog specifičnog izgleda, punoće ukusa, svojstvene gorčine i reskosti.

Kako se nekada proizvodilo pivo

Ručna proizvodnja

Karakteristika ručne proizvodnje je u tome što je sve u nedostatku mašina obavljao čovek, u za današnje pojmove, vrlo primitivnim uslovima. Ječam je se lagerovao u uglavnom skučenim i niskim prostorijama u kojima je kvašen, kako bi se iz njega dobio slad. Dobijeni slad se sušio u većim bubnjevima od lima, sličnim onima u kojima se pržila kafa. Pivo (sladovina) se kuvalo u primitivnim kazanima na vatri koja se ložila drvima. Mlevenje slada se vršilo u dolapu kojeg je pokretao konj i on je bio jedina zamena za čoveka u celom procesu proizvodnje. Skuvano pivo(sladovina) se pretakalo u drvene kace u kojima je previralo. Pivo se točilo ručno, uglavnom u burad i mnogo manje u boce, koji su ručno prani. Razvoz piva vršio se konjskom zapregom i ono u drugoj polovini 19. veka nije moglo otići u prodaju dok se ne izvrši pregled od strane činovnika Državne trošarine.

Uvođenje parne mašine

Umesto primitivnih kazana za kuvanje piva prešlo se na moderne, zagrevane pomoću pare, što je ubrzalo i pojeftinilo proizvodnju. Stare drvene kace u koje se odlagalo skuvano pivo zamenili su velike i prostrane izrađene u betonu, iznutra obložene smolastom materijom. Led se u Vajfertovoj pivari spremao tako što bi radnici pivare pre prvih mrazeva drvene profile, kalupe, dužine jedan metar, debljine i širine po 20 cm, potopili u Savu i čekali da se voda zaledi. Kad se led uhvati kalupi su vađeni iz reke i odvoženi u Vajfertovu pećinu - ledaru na Tašmajdanu. Tokom sezone ovaj led se koristio za hlađenje skuvane sladovine (piva) tako što je dopreman u pivaru i stavljan u švimere (duboke cilindrične sudove kojima je gornja strana otvorena) koji se stavljaju u kace sa pivom kako bi se ono rashladilo. Led je tokom pivarske sezone uz pivo prodavan gostioničarima i mehandžijama, sve u cilju što veće potrošnje. Nako Prvog svetskog rata proces proizvodnje je dodatno modernizovan. Obe beogradske pivare Bajlonijeva i Vajfertova imale u svom sklopu sladaru iz koje se dobijao slad, a sama proizvodnja je modernizovana novim kotlovima i ostalim neophodnim mašinama, mahom iz Nemačke. Aparat za punjenje flaša mogao je da primi  4 flaše odjednom, pranje se vršilo ručno u jednom običnom drvenom ''šafoju''. Boce su zatvarane običnim plutanim zatvaračima, a u letnjim mesecima čepovi su učvršćivani specijalnim žicama kako usled toplote ne bi došlo do izletanja istih. U delu za otakanje u burad nalazio se aparat za otakanje, dok se pranje vršilo u posebnoj prostoriji u kojoj se sem aparata za pranje nalazili i aparat za vađenje čepova, aparat za ispitivanje buradi pomoću pritiska i mašina za nabijanje obruča. Smolisanje buradi vršilo se u posebnoj radionici. Kako se prodavalo pivo svedoči jedan od bivših radnika BIP-a iz međuratnog perioda koji navodi: znalo mi se da svako jutro i svako posle podne obiđem sve kupce od Cvetka do Terazija i raznesem im sveže pivo. Razvoženje piva vršilo se na konjima, pre podne burad, a popodne flaše. U podne posle povratka u pivaru, obavezno smo hranili konje na ''parkingu'' koji je za njih specijalno napravljen. Razvoznik je bio dužan da obračunava vrednost prodatog piva i vrši naplatu od kupaca.